Tokom nacističke okupacije Norveške, Knut Hamsun bio je otvoreni i žestoki pristalica okupacionih snaga. Ubrzo nakon invazije objavio je niz članaka u kojima je kritikovao britanske pokušaje pomoći Norveškoj, kao i domaće političke lidere. Posle rata mnogi su mislili da bi Hamsun, da je bio mlađi, verovatno bio osuđen za izdaju, ali je nakon psihijatrijskog veštačenja izbegao suđenje.
Godine 1943. Hamsun je poslao svoju Nobelovu medalju Gebelsu, uz pismo u kojem ga hvali zbog njegovog rada za „stvar Evrope i ljudskih prava“. Naveo je da nema ništa drugo da mu pokloni, osim medalje koju smatra beskorisnom.
Hamsun je poštovao Gebelsa, a simpatije su bile uzajamne. Njegov susret sa Adolfom Hitlerom dogodio se nakon boravka u Beču, ali nema pouzdanih dokaza da je poklon medalje bio deo plana da do tog susreta dođe. Tokom sastanka, Hamsun je pokušao da utiče na nemačku politiku u Norveškoj i tražio oslobađanje zatvorenih Norvežana, što je razbesnelo Hitlera.
Uprkos tome, Hamsun je ostao lojalan nacističkom režimu do samog kraja rata. Nakon Hitlerovog samoubistva napisao je nekrolog u kojem ga opisuje kao „ratnika za celo čovečanstvo“ i „reformatorsku figuru najvišeg ranga“.
Sudbina njegove Nobelove medalje ostaje nepoznata, do danas se smatra izgubljenom, uprkos pokušajima da se pronađe.
